Da li ste zaljubljeni u svoj smartfon?

U protekloj deceniji prihvatili smo softver kao uslugu. Da li je sledeći korak - softver kao srodna duša?
Anketa koju je sproveo Nuance, proizvođač softvera za prepoznavanje glasa, pokazala je da ljudi razvijaju sve bliskije odnose sa virtuelnim pomoćnicima svojih smartfona. Od 1.000 anketiranih 57% kazalo je da osjeća „ličnu vezu” sa svojim mobilnim asistentom i želi da mu on bude ne samo od pomoći već i privlačan. Skoro polovina traži asistenta sa smislom za humor, a gotovo trećina priželjkuje „seksi” pomoćnice. To je dobra vijest za Siri, koja je postala zvijezda YouTubea zahvaljujući svojim sarkastičnim odgovorima. Više od polovine korisnika - 71% žena i 66% muškaraca - priznalo je da je dalo imena svojim asistentima. Osim što svoje pomoćnike obasipaju predvidljivim pitanjima o maršruti, vremenskoj prognozi ili najboljem restoranu, ljudi ih koriste i za duhovne potrebe. Svaki peti je upitao svog asistenta o smislu života, a 5 odsto njih za ljubavni savjet. Emotivnije veze koje neki osjećaju prema softveru potiču od činjenice da svoje spravice koristimo na sve intimnije načine. Danas možemo da pričamo sa njima kao što smo nekad jedni sa drugima. Neki asistenti, poput Siri, ne samo da imaju vještačku inteligenciju već i vještačku ličnost, što jača osećaj da se na drugoj strani linije nalazi bržni sagovornik. Ovi pričljivi asistenti sve više mogu da predvide naše potrebe - u nekim slučajevima i bolje od ljudi oko nas. Google kaže da je Google Now anđeo čuvar koji uvek brine o vama i uslužuje vas informacijom čak i prije nego što ste znali da vam je potrebna. „On vam kaže prognozu prije nego što započnete svoj dan, koliku gužvu da očekujete prije nego što krenete na posao, kad će doći sledeći autobus ako ste na stanici i rezultat vašeg omiljenog tima u toku utakmice. Najbolje od svega? To se dešava automatski, u trenutku kad vam je potrebno”, kaže Google.
Virtuelni asistenti sve više napreduju u smislu da nas zasmijavaju, pričaju sa nama onako kako se mi obraćamo drugima i pomažu nam kad su nam potrebni. Nije ni čudo što su mnogi počeli da gaje osećanja prema njima.
Istorija je pokazala da će ljudi vrlo brzo da odbace nevjericu i vežu se za softver, čak i kada znamo da algoritam a ne ljudsko biće stoje iza njega. ELIZA, kompjuterski program koji je šezdesetih godina kreirao Džozef Vajcenbaum, osmišljen je da imitira nedirektivnu psihoterapiju i da automatski odgovara na pitanja.
Budući da je bio kritički nastrojen prema vještačkoj inteligenciji kada je primijetio kako se ljudi duboko vezuju za njegovog robota, on je napisao u izveštaju 1966. „da je neke ljude bilo veoma teško ubijediti da ELIZA... nije ljudsko biće”. On je čak pomenuo i kako je njegova skeretarica, iako je znala da je ELIZA algoritam, bila toliko vezana za nju da je, posle nekoliko rečenica, zamolila Vajcenbauma da napust prostoriju kako bi imala privatnost. Imajte na umu da je ELIZA komunicirala sa ljudima preko pisanih odgovora koji su se pojavljivali na ekranu, dok današnji asistenti imaju i sposobnost govora.
„Iz dugogodišnjeg iskustva znam da mnogi programeri imaju jake emotivne veze sa svojim kompjuterima i to nakon vrlo kratkog vremena provedenog uz mašine”, pisao je Vajcenbaum u svom radu „Moć kompjutera i ljudski razum: Od osuđivanja do kalkulacije” (Computer Power and Human Reason: From Judgment to Calculation). „Ono što nisam shvatio jeste da ekstremno kratko vrijeme provedeno uz relativno jednostavan kompjuterski program može da izazove moćne obmane čak i u umovima vrlo normalnih ljudi”.